Јован Бакић и Осман Ћоровић 0001    Запиштио сужањ у тамницу 0002    По имену Бакићу Радуле, 0003    Радул пишти, јес’ му и невоља 0004    У тамницу Ћоровић’ Османа — 0005    Скоро ће га да погубе Турци. 0006    Досади се Ћоровић’ Осману, 0007    Па Радулу дође на тамницу, 0008    Овако му Осман беседио: 0009    „Море, влау Бакићу Радуле, 0010    Кака ти је голема невоља, 0011    Те ми не даш санак боравити, 0012    Па ни були на десници руци?” 0013    А вели му Бакићу Радуле: 0014    „А, за Бога, Ћоровић’ Османе, 0015    Ја сијеци јали посијеци, 0016    Ил’ ме тури, Туре, на откупе! 0017    Ево имам мили девет брата, 0018    Даће браћа девет џефердара, 0019    А даће ти токе деветоре, 0020    Девет снаа до девет ђердана, 0021    И даће ти три стотин’ овнова — 0022    Ишти блага колико ти драго!” 0023    Беседи му Ћоровић Османе: 0024    „Каурине Бакићу Радуле, 0025    Књигу пиши милу брату твоме, 0026    По имену Бакићу Јовану, 0027    Да ми пошље из рамена руку 0028    И сестрицу, Марицу девојку, 0029    И све друго што си обећао!” 0030    Кад то чуо Бакићу Радуле, 0031    Он Осману поче беседити: 0032    „Све ће дати Бакићу Јоване, 0033    Тек ти Мару сестру дати неће — 0034    За сестру би браћа изгинула!” 0035    Јоште Радул говорати ћаше, 0036    Не даде му Ћоровић Османе, 0037    Сабљом ману, посјече му главу. 0038    То зачула Радулова мајка, 0039    Па закука грлом бијелијем: 0040    „О Јоване, немала те мајка, 0041    Да си мени погинуо, сине, 0042    Давно би те Радул осветио!” 0043    Кад то чуо Бакићу Јоване, 0044    Би волео да је погинуо 0045    Нег’ што га је мати прекорела; 0046    Па сакупи једну чету малу 0047    Од тридесет добрије јунака, 0048    Одведе је Крсцу каменоме, 0049    Па заседе у крваве кланце, 0050    Ту чекаше Ћоровић Османа 0051    За петнаест бијелије дана. 0052    Док ето ти Ћоровић’ Османа 0053    На ђогату,коњу од мендана, 0054    За њим иде двадес’ Арнаута, 0055    Оће Осман у Голије равне 0056    Да десетак узме од чивчија. 0057    Кад га виђе Бакићу Јоване, 0058    Свој дружини Јован бесједио: 0059    „Браћо моја и дружино драга, 0060    Не удрите Ћоровић’ Османа, 0061    Но удрите љуте Арнауте, 0062    И немојте пушке истурати 0063    Док не пукне пушка Јованова 0064    На Османа јал’ коња ђогата!” 0065    Па зарати пушку џевердара, 0066    Добра пушка ватру преватила; 0067    Не погоди Ћоровић’ Османа, 0068    Но под њиме ђога од мејдана, 0069    И остале пушке запуцале, 0070    Ђогат паде, а Јован допаде, 0071    Па увати Ћоровић’ Османа. 0072    Ту погибе двадес’ Арнаута, 0073    Сам осатде Ћоровић Османе. 0074    Онда Осман поче беседити: 0075    „Богом брате, Бакићу Јоване, 0076    Поклони ми живот на мејдану, 0077    Ја имадем седам мили брата, 0078    Даће браћа седам џевердана, 0079    А даће ти токе до седморе, 0080    Јоште блага хиљаду дуката, 0081    Оће дати пет стотин’ овнова, 0082    Седам снаа све седам ђердана 0083    И даћу ти девет воденица, 0084    У Голију, а тебе су близу — 0085    Поклони ми живот на мејдану!” 0086    Беседи му Бакићу Јоване: 0087    „Лако би ти живот поклонио, 0088    Тек ми нема мила брата мога, 0089    А Радула, што га жели мајка!” 0090    Опет Турчин говораше ћаше, 0091    Не даде му Бакићу Јоване, 0092    Сабљом ману, посјече му главу — 0093    Оће Јован, весела му мајка, 0094    Њему мајка, а мене дружина!